Zanimljivosti

Čuruška Vetrenjača

VERTEP - Čurug

Lazar Paču

Dr Lazar Paču je rođen 1. marta 1855. godine u Čurugu u svešteničkoj porodici, jer mu je otac i veliki glumac Miloš Cvetić. Osnovnu školu je završio u Čurugu, a srpsku gimnaziju u Novom Sadu. Ostavši vrlo rano bez oca i brata, odlučuje da se posveti lekarskom pozivu, te upisuje studije medicine u Cirihu, kako bu pokušao da bude sam svoj lekar.

Kao i svi mladi toga doba, sledio je ideje Svetozara Markovića i družio se sa ljudima koji su imali napredne ideje i tu upoznaje i Nikolu Pašića sa kojim će posle dosta sarađivati. Doktorirao je u Berlinu, disertacijom o reumatizmu, koji posle razrađuje engleski reumatolog Perdžet, ali je dr Paču istican kasnije kao izumitelj modernog lečenja reumatizma. Dolaskom u Beograd postaje opštinski lekar, a zatim i šef saniteta u srpskoj prestonici, gde se i završava njegovo bavljenje medicinom.

Finansijama počinje da se bavi kada ga Miša Bujić angažuje za upravnika Državnog monopola koji, za samo godinu dana, dovodi u finansijski red. Pošto se pokazao kao dobar stručnjak, biva imenovan za direktora Beogradske zadruge - najznačajnije finansijske organizacije tadašnje Srbije.

Posle pada dinastije Obrenović, u tri maha biva ministar finansija i to u vladi generala Save Grujića i Nikole Pašića. Lazar Paču je još po nečemu ostavio trag, a to je da je primio ultimatum Austrougarske monarhije kao potpredsednik ministarskog saveta, kojim činom je i počeo i Prvi svetski rat.

Živeći skromno i vodeći računa o trošenju novca iz budžeta, postao je i ostao najbolji ministar finansija na ovim prostorima iako je bio lekar po profesiji. Kako se priča, nikada nije otuđio svoje imanje u Čurugu jer je planirao da kao penzioner dođe u Čurug da bi u njemu živeo. Nažalost, njegova želja se nikada nije ispunila, jer se 1915. godine razboleo i umro u Vrnjcima 12. oktobra.

Čurug će ući u sastav nove države - Reče Pašić Lazaru Pačuu.

Dr Milan Stojadinović u svojim memoarima piše da je u "niško vreme" Ministarstva finansija imao sreću da bolje upozna dr Lazu Pačua. Pošto ovaj nije dobro govorio francuski, on mu je nekoliko puta poslužio kao prevodilac. Kaže da je u tom svojstvu prisustvovao i kasnije čuvenom razgovoru dr Pačua sa Gastonom Buniolom, francuskim predstavnikom u srpskoj Upravi monopola, kada se povela reč o tome da li za vreme rata treba isplaćivati kupone nemačkim privatnim pritežaocima srpskih državnih zajmova, dakle plaćati obaveze građanima zemlje sa kojom je Srbija u ratu.
Dr Paču je ponovio mišljenje koje je zastupao i tokom Balkanskih ratova - da te obaveze treba platiti radi očuvanja kredita srpske države na svetskim novčanim pijacama. Buniol se složio, ali i predložio da se te isplate deponuju na neutralni račun do kraja rata. Tako je i učinjeno, pa te pare nisu koristile tokom rata ni Srbija, ni Nemačka. (Komentarišući ovaj Pačuov stav, Buniol je, prema Stojadinoviću, rekao: "Kad vidi da nešto mora da plati, dr Paču plaća ne čekajući presiju... Malo je takvih na svetu...").
Prema podacima koje navodi Dragana Gnjatović, Srbija je u 1914. godini isplatila oko 46 miliona za anuitete po starim spoljnim zajmovima, a 1915. blizu 40 miliona. Paču je u proleće 1915. izvestio vlade savezničkih država da "anuitete po državnim zajmovima isplaćuje Samostalna monopolska uprava i to bez pomoći državne... Uprava je ne samo sama potpuno osigurala plaćanje kupona i amortizaciju državnih dugova, nego je i preko toga postigla još i jedan suficit" (1,277.191 franaka za 1914).
Čim je izbio svetski rat, Nikola Pašić je procenio da je trenutak da Vlada odmah izađe sa ratnim ciljevima Srbije, a teren je konačno pripremio cirkularnim pismom srpskim poslanicima na strani 4. septembra 1914, u kome je rečeno da se na Balkanu "mora stvoriti jedna što veća i što jača nacionalna država" i da se "takva država može stvoriti, ako se od Srbije stvori jedna jaka jugozapadna slovenska država u čiji bi sastav ušli svi Srbi i svi Hrvati i svi Slovenci". Ti ciljevi su ozvaničeni na sednici Narodne skupštine 7. decembra, preko deklaracije novoformirane koalicione vlade ("Niška deklaracija"). Iz ovog poznatog dokumenta citiraćemo samo stav koji generalno, kao ratni cilj, postavlja ideju "oslobođenja i ujedinjenja" Srba, Hrvata i Slovenaca: "Vlada Kraljevine smatra kao svoj najglavniji i u svojim sudbonosnim trenucima jedini zadatak da obezbedi uspešan svršetak ovog velikog vojevanja koje je, u trenutku kada je započeto, postalo ujedno borbom za oslobođenje i ujedinjenje sve naše neslobodne braće Srba, Hrvata i Slovenaca."
Da su u pogledima na to južnoslovensko pitanje, moguće, postojale izvesne razlike između Pašića i Pačua, možda može da indicira sećanje dr Jovana Radonića na jedan susret sa Pašićem i Pačuom (koje iz "Vremena" od 10. decembra 1927. prenosi Vasa Kazimirović). Po tom sećanju Pašić je jednog trenutka ustao i na zidu na kojem je visila karta jugoistočne Evrope lenjirom počeo da opisuje granice buduće jugoslovenske države. Granicu Banata povukao je duboko na istok, na vododelnicu hunjadske i krašovske županije, a na severu niz reku Moriš. Zahvativši Suboticu, Baju, celu Baranju i Međumurje, počeo je da povlači granicu sa Austrijom, obuhvativši Celovec. "A šta je s Gracom, Nikola? Zar Grac ostavi Austriji?!", primetio je u šali Laza Paču, srčući kafu i odbijajući gust dim od cigarete. Na ovu, verovatno ironičnu primedbu Pašić je odgovorio: "Mnogo će biti Lazo, ali budi miran i zadovoljan, tvoj Čurug ući će u sastav naše države".
No, spomenuta anegdota ne objašnjava ni približno dobro pukotinu koja će se između Pačua i Pašića otvoriti početkom novembra 1914. kada će doći do formiranja koalicione ratne vlade, umesto homogene radikalske vlade s kojom je Srbija ušla u rat. Pašić je tada, pritisnut vojnim porazima i pod presijom odgovornosti za stavljanje na kocku i same egzistencije Srbije, prihvatio formiranje koalicione vlade gotovo po diktatu tajne oficirske organizacije "Ujedinjenje ili smrt" (kasnije se za ovu grupu oficira uobičajio naziv "Crna ruka"). Reč je o organizaciji u kojoj je ključni čovek bio Dragutin Dimitrijević Apis, šef vojne obaveštajne službe, koga Pašić nije uspeo da penzioniše, na početku 1914, mada je čak bio dao demonstrativnu ostavku na predsedništvo Ministarskim savetom Srbije, kada kralj Petar nije hteo da potpiše ukaz o penzionisanju ovog pukovnika. Kao što je poznato, Apis je imao izvesnu ulogu i u pripremi atentata na prestolonaslednika Ferdinanda u Sarajevu 1914. godine, a biće streljan nakon poznatog Solunskog procesa 1917.
Dakle, Apis je "odobrio" opozicionim prvacima da uđu u koalicionu ratnu vladu, a Pašiću je rezolutno izneo stav da u njoj ne može biti mesta za Stojana Protića, Velizara Jankovića i Dušana Stefanovića (u tom trenutku ministra vojnog). Dr Paču je ostao i u toj vladi ministar finansija, mada je iz nje isključen Protić, a samo jedna natuknica u knjizi N. Markovića o našem junaku, da se sam francuski predstavnik u Samostalnoj upravi monopola Buniol suprotstavljao njegovom povlačenju sa ministarske pozicije, da ne bi pala kreditina sposobnost Srbije u teškim ratnim prilikama, može da navede na zaključak da je Paču ipak teško podneo novi, taktički Pašićev zaokret.
Istina, već krajem 1914. godine videlo se da je teška bolest već uveliko nagrizla dr Lazu Pačua i on je sve manje učestvovao u operativnim poslovima Ministarstva finansija. U zimu 1914-1915. Paču je prinuđen da ode u Vrnjačku Banju na lečenje, odakle još pokušava da kontroliše finansijsku situaciju koja postaje sve teža. Uostalom, problemi Srbije su postali gotovo nerešivi, a u finansijama više se skoro ništa nije prikupljalo, a troškova, svakim danom sve većih, bilo je na pretek. Pa ipak, uporna briga za srpske finansije trajala je kod Laze Pačua do samrtnog časa. Tako su postala čuvena njegova pisma Pašiću (i Protiću), od 8. ili 9. septembra 1915, iz Vrnjačke Banje.

Petar Konjović


Petar Konjović (Čurug, 5. maj 1883-Beograd, 1. oktobar 1970.) je bio srpski kompozitor klasične muzike.
Rođen je u Čurugu, a gimnaziju je pohađao u Novom Sadu, da bi, završivši četvrti razred, prešao u Srpsku učiteljsku školu u Somboru, u to vreme jedno od žarišta muzičkog života na ovome području. Kao pre toga Josifu Marinkoviću, i Konjoviću je muziku predavao Dragutin Blažek, iskusni horovođa i muzički pisac. Konjović je brzo stao pred hor, a Sombor je čuven po negovanju ovog tipa muzike, da bi ubrzo, već 1903. napisao i svoj prvi opus - operu Ženidba Miloša Obilića (ili drugde Ženidba Miloševa), poštapajući se udžbenicima koji su mu bili pri ruci i Veberovim Čarobnim strelcem. Njegov savremenik i drug, Veljko Petrović ovako govori:
"Kada je mladi Konjović, čupav i namrgođen kao što pristoji mladim Titanima, dirigovao svoju liturgiju, u kojoj je bilo verovatno i vagnerovskih i debisijevskih prizvuka, omladina, drugovi izvođači ili ostali, galerija i klaka, bili su oduševljeni i slavodobitni. Stariji su, razume se, mahali glavom, a čuveni ceremonijalac i paradoš, prota Kupusarević je iz oltara doviknuo: - Ovo nije opera!".
Kada se Konjović sa mučnom, asketski stečenom ušteđevinom i sa desetak kila kompozicija, među njima i sa čitavom operom, pojavio pred rektorom Praškog konzervatorijuma, ovaj se isto tako začudio, podsmehnuo, čuvši da ovaj panonac-balkanac može s to malo novaca da izgura samo dvadeset meseci. Pa ipak, prelistao je partiture i utvrdio "da ga treba pustiti odmah u drugu godinu". Bilo je to 1904. godine.
Dve godine potom, angažovan je kao horovođa i nastavnik u Zemunu, da bi kasnije predavao u Srpskoj muzičkoj školi u Beogradu, sve do I svetskog rata, kada se vraća u Sombor. Tu prerađuje svoju prvu operu, koja, tako izmenjena, praizvedbu doživljava u Zagrebu, ali zbog ratne cenzure, kao Vilin veo. Posle dužnosti inspektora za muziku u Ministarstvu prosvete (1921.) postaje direktor Opere u Zagrebu (do 1926.), da bi nakon toga bio upravnik pozorišta u Osijeku, pa u Splitu i Novom Sadu. 1933. se vraća u Zagreb gde ostaje do 1939. kada je postavljen za profesora Muzičke akademije u Beogradu, čiji kasnije postaje i rektor. 1946. je izabran u zvanje redovnog člana Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU), na čelu čijeg se Muzikološkog instituta nalazio od 1948. do 1954. godine.
Izvor Konjovićeve inspiracije se nalazi u folkloru, a svoje estetske principe je izneo u svojim studijama i napisima. Zadojen u mladosti vokalnom muzikom, godinama vezan uz scenu, Konjović kao stvaralac najčešće poseže za vokalnim ili vokalno-instrumentalnim delima, u kojima postiže i svoja najbolja ostvarenja. On se u njoj dosledno oslanja na muziku govora, pa čak proširuje taj postupak na instrumentalni deo. U celini uzevši, njegovo se stvaralaštvo nadovezuje na realizam Musorgskog (M.P. Musorgski?) i Borodina (A. Borod?n), a posebno na Leoša Janačeka (Leoš Janáček), no u isti mah i na Mokranjca, oca nacionalne muzike u Srbiji.
Na području instrumentalne muzike, Konjović nije pružio mnogo dela, ali se među njima ističu Simfonija u c-mollu iz 1907., Jadranski kapričo za violinu i orkestar (1933.), simfonijska poema Makar Čudra (prema Gorkom, 1944.), dva gudačka kvarteta (d-moll i f-moll) i kao čegovo najznačajnije delo Simfonijski triptihon Koštana, sastavljen iz instrumentalnih delova njegove istoimene opere: interludija između I i II čina (Sobina), preludij V slike (Kestenova gora) i baletskih numera (Velika čočečka igra).
Pored brojnih horova i solo pesama, Konjović je napisao i petopera: operski prvenac „Ženidba Miloševa” („Vilin veo”), zatim „Knez od Zete” (prema Lazi Kostiću, 1929.), „Koštana” (1931., prerađena 1940. i 1949.), komična opera „Seljaci” (prema Veselinovićevom Đidu, 1952.) i poslednja opera „Otadžbina” (prema Vojnovićevom spevu Smrt majke Jugovića).

• prema "Muzički leksikon", Ilija Vrsajkov

Svetozar Miletić i govor u Čurugu.

Svetozar Miletić pripada onoj retkoj kategoriji ljudi za koju bi se moglo reći da su snagom duha, radom i izuzetnošću obeležili svoje doba. U Letopisu Srpske velike pravoslavne gimnazije u Novom Sadu zabeležene su reči Jovana Hadžića da je Miletić bio “najbolji đak koga je gimnazija ikada imala”. U požunskoj gimnaziji dobio je izvanrednu pohvalu učitelja latinskog za tumačenje jedne Ciceronove besede; učitelj je tom prilikom rekao da je “Srbin Miletić đak da mu para nema”. Kad je marta 1861. godine izabran za gradonačelnika Novog Sada, bio je najmlađi gradonačelnik u istoriji grada. O njegovoj izuzetnosti svedoči i Jovan Jovanović Zmaj koji je u romantičarskom oduševljenju zapisao: “Diž’te decu iz kolevke da zapamte njegov lik!” Svetozar Miletić je bio čovek koji se po političkom i nacionalnom angažmanu u ono vreme, zapaža Miodrag Popović, poredio sa Đuzepeom Macinijem ili sa Ircem O’Konelom. Poznato je da je kao gradonačelnik ukinuo nemačku realku i srpski jezik proglasio zvaničnim; on je jedan od organizatora prve skupštine Ujedinjene omladine srpske i Družine za oslobođenje i ujedinjenje srpsko. Kao poslanik u Ugarskom i Hrvatskom saboru pokazao se kao neprikosnoveni borac i iskusan političar i besednik. Mnoge njegove besede, nažalost, danas nisu sačuvane, a mnoge imamo samo u fragmentima.
Svetozar Miletić je svoje političko delovanje od 1861. godine usmeravao uglavnom preko svoje Srpske narodne slobodoumne stranke, a od 1866. godine preko lista Zastava. Još kao požunski đak i sledbenik panslaviste Ljudevita Štura i zagovornik ideje o ujedinjenoj omladini, Miletić se zalagao za ideju “odgajanja svesti o zajedničkoj slavnoj prošlosti, utvrđivanju bratske zajednice i ljubavi i opšteg dobra, razvitku, čovekovih vrlina (…) svekolikom napretku Srba, sve na osnovu istine a s pomoću nauke”. O njegovom istinskom angažovanju u ovom smeru govori i činjenica da je s Jevremom Grujićem, uoči revolucionarne 1848. godine, organizovao susret beogradskih i požunskih licejaca. U to vreme Miletić kao napredni školarac čita Hegela, objavljuje u mnogim časopisima i književnim publikacijama i učestvuje u političkim akcijama. Još u Novom Sadu je, pored ostalih gimnazijskih predmeta (latinski, opšta istorija grčke starine, istorija Ugarske, logika, etika), učio i retoriku, a i u Požunu i na studijama prava u Pešti.
Političke prilike u ondašnjoj Ugarskoj i težak položaj njegovih sunarodnika odvraćali su ga od prvobitnih panslavističkih ideja iz požunskih dana i bečkog kruga. Miletić je relativno brzo postao pobornik građanske demokratije, odnosno liberal modernih vidika. Razume se da je takav intelektualac jedne nacionalne manjine, odnosno narodnosti (tako se i onda govorilo za manjinu), bio odmah stavljen pod prismotru vlasti, ali i pod kontrolu kontroverznih klerikalnih krugova. Taj advokat i doktor prava nije bio po volji srpskog kneza Mihaila Obrenovića, a njegovo zalaganje za upotrebu srpskog jezika u Novosadskom magistratu dovodi ga u direktni sukob s Mađarima, pa je 1863. godine suspendovan. Politički učinak svake njegove izjave, naročito govora i napisa, bio je višestruko vagan; s jedne strane, to su premeravali Mađari, a s druge strane, crkveni krugovi i, najposle, potencijalni rivali iz srpske građanske inteligencije. Kao poslanik u Hrvatskom i Ugarskom saboru i Srpskom crkvenom saboru, Miletić je osobito bio zapažen po svojim nadahnutim govorima. Njegovi govori u celokupnom stvaralačkom opusu, po oceni Mihaila Polit-Desančića, bili su od naročite vrednosti. Odavali su veštog i obrazovanog besednika i iskrenog patriotu. Od značajnih Miletićevih govora valja spomenuti Govor na Blagoveštenskom crkveno-narodnom saboru u Sremskim Karlovcima, Govor Šajkašima u Čurugu, 1848. godine, a od članaka (koji poseduju mnogo elemenata govora) tzv. Tucindanski članak. Miletić u ovom članku govori o perspektivi Srba i srpske nacije, o građanskim slobodama i pravu na kulturni i nacionalni identitet. “U pogledu unutrašnjeg uređenja Ugarske, Miletić smatra da ona može postojati samo kao federativna država uz rukovodeću ulogu mađarske nacije. Srpskom narodu Miletić preporučuje strpljenje, jer ‘protiv sile i vremena nikud ni tamo’.”1 Odjek Miletićevog članka u Vojvodini bio je neverovatan. Nepoznati narodnjak, potpisan kao Krtomesić u Zastavi (br. 198 od 1880. godine) svedočio je: “Toga dana posle podne imao sam ja veliki zadatak, jer sam ovaj članak morao jedno šesnaest puta da prepišem, dođoše tj. komšije, prijatelji moga oca… ja sam svakome po jedan put prepisao… Onda sam znao taj članak napamet.”2 Taj isti članak prevele su i objavile mađarske i češke novine.
U Miletićevo vreme postojale su i tzv. besede, neka vrsta romantičarskih estradnih priredaba prožetih nacionalno-revolucionarnim duhom. Povodom priredbe koju su posle Jakšićeve smrti davali đaci Više beogradske gimnazije, Zmaj je napisao pesmu Svetli grobovi3 koja je bila zamena za pesnikov prigodni govor. U takvoj kulturnoj klimi stasao je i formirao se kao govornik i Svetozar Miletić. Pažljivom istoričaru ne može promaći činjenica da su baš njegovi govori bili najmoćnije političko oružje. Svojim besedama nije delovao samo na široki auditorijum, već i na viđenije srpske pisce – intelektualce onog vremena. Opčinjeni njegovom harizmom, besedničkim umećem i nacionalnim idejama, pesme mu posvećuju Jovan Grčić Milenko, Vasa Živković, Milorad Popović Šapčanin, a u nekoliko navrata i sam Zmaj Jovan Jovanović (Nad grobom dr Svetozara Miletića). I Laza Kostić se nalazio na izbornoj listi Miletićeve stranke. Najzanimljivije od svega, međutim, je to što su Miletićevi govori uticali i na poeziju pomenutih pisaca. Ovo je verovatno i prvi slučaj u srpskoj književnosti da besedništvo utiče na poeziju. Ovu pojavu je svojevremeno uočio i učeni Skerlić. Pišući o poeziji Jovana Grčića Milenka Skerlić kaže: “Na patriotske pesme on je najviše polagao, ali one su bez originalnosti, u stvari, to su stihovani članci ‘Zastave’ i besede Svetozara Miletića”.4 I kod najboljih srpskih romantičara ima dosta pesama u besedničkom maniru. Kod Zmaja, to su pesme Pobri Stevi V. Kaćanskom, potom pesme Milostivoj Evropi / na grobu streljanih komunista, Svetli grobovi, Napredna pesma čije stihove navodimo:
“Pljuvali smo na Madžare,
Pružali smo na handžare,
Terali smo svaku pizmu -
Sad smo honvid dualizmu!
A zašt’ ne!
Samo daj subvencije!
Slavili smo negda tića (Reč je o S. Miletiću – prim. D.Đ.).
Dizali smo Subotića!”
Kod Laze Kostića u besedničkom tonu napisane su pesme Nad Kostom Ruvarcem, Na parastosu Vuka St. Karadžića i Na parastosu kneza Mihaila M. Obrenovića.
Ali koliko god da je Miletićeva reč moćno delovala na intelektualce, pesnike i političare, izgleda da Miletića običan narod nije prihvatao uvek dobro. Naime, kad je po dolasku iz Požuna u Novi Sad doznao da se Šajkaški bataljon sprema da ode u Italiju, zvonjavom sa zvonika u Čurugu okupio je narod i rekao:
“Braćo graničari,
Vi ste poznati junaci, pa vas na hrabrost ne treba podsećati ali je preko potrebno podsetiti vas na vaš razum. Nemci vide, Mađari vide da Lombardija mora otpasti od Austrije, jer joj pomaže sva Italija i Švajcarska da bude svoja, a ne tuđa. A ipak vas jednako vuku u Lombardiju. Vuku vas, braćo, na onim istim lađama na kojima nose u gornje krajeve na klanje vašu stoku. Vi vidite da se od vaše braće, koja su tamo otišla, nijedan ne vraća. Ni vi, ako odete, nećete se više vratiti.”
Nažalost, već posle tri dana šajkaši su bili upućeni u Italiju. Nije zapisano koliko se njih vratilo i ovo nije bio jedini primer u istoriji da su Srbi ginuli za interese tuđih careva i kraljeva.
Kad danas, u vreme velikih političkih potresa i previranja, čitamo govore Svetozara Miletića, vidimo koliko njegova reč ne gubi na aktuelnosti. To je svakako i razlog što su i ondašnji pesnici inspiraciju za svoju angažovanu poeziju nalazili baš u govorima Svetozara Miletića. Istina, ne smemo zaboraviti činjenicu da je i sam Svetozar Miletić bio pesnik i da je njegova pesma Već se srbska zastava vije svuda javno, po rečima Vase Stajića, bila 1848. godine neka vrsta vojvođanske himne. Ali, recimo još na kraju da se Miletićeva reč nije samo hranila slepim nacionalizmom, već i idejom istinskog humanizma, tolerancije i razumevanja.

Milentije Đorđević

 

 

Prijatelj sajta: CURUG.TK

Prijatelj sajta: CURUG INFO

Prijatelj sajta: ČURUG.BIZ

Prijatelj sajta: ŽABALJ.BIZ